Mali čovek prešo preko crte – ceo tekst

Mali čovek preš’o preko crte

„Svrbi me put pod nogama“, napisao sam školskoj drugarici. Pozvala me da sa njenim društvom skoknem do Austrije, a meni konačno „baš sve leglo“ tako da mogu da putujem. Ili skoro sve. Putnik u meni se obradovao da ga neko probudi posle toliko vremena. Mene je već odavno prestao da sluša. Sto puta sam ga budio lažnim uzbunama. Gubljenje vremena je da objašnjavam sebi (tj putniku u sebi) „zašto ne sada?“ kada god je to sada zvalo na put.

Te večeri imao sam skoro sve što je trebalo za put. Skoro da bih se zaleteo još sa stolice i to uključenog kompjutera da krenem put Austrije (šta ima veze što je drugarica rekla da je to „tek tamo krajem oktobra“) – sebe sam već video u autobusu koji vozi prema Beču. Čak i ono što nam je uvek ali-posle-svakog-ali radilo je za mene – pare je, doduše, trebalo da odu za put u Hrvatsku, ali ko mari za tako sitne stvari kao što je iznenadnapromena destinacije.

Najbitnije je bilo da sam rešio. Šta ima veze što sam od pasoša imao samo malo „p“. Imao bih ga do sada sigurno, ali otkako sam počeo da maštam o putovanju preko granice (2004-te kad sam počeo da radim), krenulo je šaputanje o menjanju pasoša,… I zašto bih onda na period „samo što nije“ vadio dokument koji važi deset godina? Još dodati vize na celu priču – „mnogo je, kume“. Pad viza me dočekao već „pečenog“. Stvarno, već sam kovao planove o Mađarskoj (najbliža je, a i kažu da violine tamo zvuče najlepše), Hrvatskoj (Makarska mi je ostala u najlepšoj uspomeni…), Sarajevu… i tako bukvalno izmišljao kao razmaženo derište. Maštarije su imale ipak okvir koji sam davno napravio: „voleo bih da obiđem sve zemlje Austro-Ugarskog carstva“. Hmmm, pa nije to baš mali broj zemalja, Ipak, nije da nisam suzio izbor.

Već sutradan po pozivu drugarice krenuo sam u „osvajanje pasoša“. Prvi korak je na mene ostavio utisak koji sam vrlo dugo smatrao „utiskom poslednjih milion godina“; ko je imao posla sa administacijom tamo negde 2004-te, ne može da ne prepričava činjenicu da za pasoš sve sa propratnim dokumentima treba tri odlaska u državne ustanove. Tamo gde nema zakazivnja, čeka se deset minuta. Tamo gde je zakazano, ulazite odmah. Šta sve pamtim od pre neke godine…

Kao što piše ispod gornjeg linka  , destinacija se od Austrije preko Mađarske pretvorila u Berlin. Ali ja sam hteo da putujem.

Putovanje je bilo sve bliže i bliže. I kad nemam pametna posla osim pripremanja, onda zaposlim mozak da razmišlja. O svemu. I da se seća. Pa, na primer: ideja o putovanju noću mi se ispočetka nije svidela jer za mene nema spavanja u autobusu (ne, jednostavno ne mogu). Mogu da ne jedem, ali ne mogu da ne spavam, na primer. Dalje, voleo sam da vidim kuda sve to prolazimo, ali je brat rekao da idemo auto-putem i da osim benzinskih pumpi ništa ne bih ni video. Znači, neću ništa propustiti. Drugi problem je bio: šta posle neprospavane noći?

„Jednom se prelazi granica prvi put u životu“ – mislio sam. „Ima da izdržim“. Znao sam da je to značilo hod spavajući, da to znači ne prepoznavati „ni gde je levo“. Ali izazov je izazov.

I tako, o svim pametnim, a ponajviše onim drugim stvarima, čovek razmišlja samo dok ne krene. Čim je autobus krenuo, sve o čemu sam razmišljao je da ću za nekoliko sati biti na ganici. Konačno. Prvi put u životu. Klinci sa koima sam radio bi rekli da sam već one godine kad sam prvi put bio u Sarajevu prešao granicu, ali, tada je to bila jedna zemlja…

Prvom prelasku granice povela nas je grupa „Prodigy“. Ustvari, posle sam gledao na netu: to i nije bila sve grupa „Prodigy“, ali se sve to uklapalo u uživanje. Pravo osveženje na ovom putovanju je bilo saznanje da nas neće uveseljavati sedamstomilijarditi miks svima-drage-omiljene ex-yu muzike. E, ljudi, ne mogu više! Pa to jeste muzika moje mladosti, ali što je mnogo mnogo je. Ja sam je zaista sit, i retko šta bi moglo da me baš obraduje sa ex-yu scene. Mogu da je slušam, ali ne mogu da uživam. Za divno čudo, nije bilo ni one muzike koju „niko ne voli ali su svi čuli za nju“ (kao što reality show programe niko ne gleda, a svi znaju o čemu se radi). I eto, da me neko pitao, bolje ne bi izabrao od „Prodigy“ i sličnih njima. Toga što sam imao muziku u mobilnom (jednu jedinu pesmu) želeo sam da se ne sećam da ne bih kvario raspoloženje. Granica i mrak vodili su mrtvu trku ko će pre. Na cilj su stigli u isto vreme.

Prva poruka sa mađarske strane granice otišla je bratu (još me držao srpski operater): „Mali čovek prešo peko crte“. Slikao sam i nekakav motel na mađarskoj granici mobilnim telefonom. Kamera je tada još uvek radila. Sneg je padao a bilo je zima. Sada kad sam ovde znam da ako mi samo zatreba malo uspomene na granične prelaze, odem do prve benzinske pumpe. Zaista tako izgledaju i preko grane. OK, možda malo prostranije izgledaju one van, ali za memory refresh su dobre i ove „domaće“

Pauza na mađarkom

Kaže se nekako, nemam pojma kako. Nije bilo nikoga ni da pitam niti me zanimalo. Zanimalo me samo da što bolje udahnem miris preko granice. A napolju je bila takva zima, kakvu ove zime nisam još osetio. Proradili mi sinusi, što se nije desilo odavno. Sneg je padao, a bilo je hladno – čak ledeno (zna li ovaj mađarski sneg da kad kod nas u Srbiji pada nije hladno?). Znači, baš se ne šali. Eto kad nešto želite sto godina i onda vam se to ostvari, emotivni naboj je neverovatan. Koga briga za zimu, a bila je baš da se pamti. I hteo sam da mi prvi iskorak u stranoj zemlji ostane u mobilnom (Nil Armstrong? Pa, moglo bi se reći). Slikao sam motel na granici. Ko mi je prijatelj na fejsu, taj motel može i da vidi. Doduše, samo svetleću reklamu od istog. Još je bilo rano za pivo, mada je bilo vremena. Kupio sam valjda neke grisine. Čisto da imam suvenir sa mađarske granice (koji sam kasnije pojeo)

Odmah iza mađarske granice ponovo sam se setio brata: stvarno smo malo-malo pa nailazili na benzinske pumpe. Činilo mi se da ih je bilo više nego barela svetskih zaliha nafte, uključujući i američke u Pacifiku. Hvala Bogu da nismo stajali na svakoj. Umesto toga, stajali smo na svakih pet sati. To se otprilike poklapalo sa mojim krizama koje bi mogle da me odvedu u san. U mučenje bolje reći. Zadnje sedište u autobusu ako ste opkoljeni sa obe strane putnicima, nije za spavanje. Izlazak na svež vazduh mi je ulivao novu energiju da se borim sa snom.

Gde se nalazimo mogao sam da znam samo po identifikatoru na mobilnom. Ovaj je manjao operatere koji su me u rominugu preuzimali, pa tako nekako sam uvek znao gde smo. Mada, ni mobilnom nije bilo svaku verovati: prema mojoj motoroli, bili smo i u Austriji, što nije bilo tačno. Tačno je bilo verovatno da smo bili blizu granice sa Austrijom, a šta znaju talasi šta je administrativna granica?! Pošto moj operater u Srbiji nema “cell info display”, a roming partneri u Češkoj i Slovačkoj imaju, bilo mi je zanimljivo da čitam imena mesta kroz koja smo prolazili u ove dve zemlje. Nisam zapisivao, to bi mi bilo trošenje izuzetno dragocenih zaliha energije, koje sam čuvao. Nešto verovatno kao što se u pustinji čuvaju zalihe vode.

Autobus je već spavao napojen kafama i sokovima, i najeden grisina-grickalicama kupljenim na granici. Ja sam se za to vreme borio sa snom ignorisanjem opšteg snevanja; na spratu niste mogli da nađete budnog putnika. Nešto sa čime se i danas teško borim je boravak u sobi u kojoj neko drugi spava. Odmah mi se prispi, bez obzira da li (bi) mi se zaista spava(lo). Šta raditi u takvom mraku, bez muzike koju su isključili da ne smeta pospanima? Pitanje ima isti odgovor kao i ono šta raditi dok na fakultetu čekate profesora za konsultacije; ko je završio neku višu ili visoku školu, pored diplome koju je zaradio, nosi i još jednu, a to je „inženjer za prekraćivanje čekanja“. E na ovu diplomu sam veoma ponosan, jer to znanje primenjujem za sada ako ne češće, a onda makar ravnopravno sa onim za šta sam stekao diplomu više škole.

„Cell info display“ u Mađarskoj nije radio, tako da sam jedino znao da je Mađarska: Hteo sam da što više gledam kroz prozor kuda to idemo. Uskoro sam se našao u jednom stanju koje poznajem od ranije: nekad kad sam morao da budem pod raznim anestezijama, „igrao sam se“ koliko dugo mogu da izdržim da ne zaspim. Sada sam uporno pokušavao da gledam kroz prozor, da prepoznajem objekte, kuće… bili su sve crnji i sve sličniji mraku, dok i sami nisu postali mrak. Činjenicu da ćemo proći kroz Prag (a reče neko da smo i tuda prolazili) a neću ga videti sam sažvakao – čeka nas Berlin. Mesta koja smo prolazili imala su nekako baš draga imena, ličila su mi na ona koja bi bake na selu izmišljale kada bi vaam pričale bajke o princezama preko sedam mora…

Pauze su bile redovne, kao što sam već rekao. Možda mi se činilo ponekad da ne bih baš morao da izađem, ali sam se vodio rečenicom: ako ti ne treba odmor sada, višak odmora stavljaj u džepove i čuvaj kad ti bude trebao a ne budeš mogao da ga dobiješ. Dakle, bio sam sam-svoj-akumulator. Lekciju o tome kako se baterijama svakim novim punjenjem energije smanjuje moć prihvatanja iste, proverio sam na ličnom primeru – bio sam „akumulator“, koji se svakim novim punjenjem baterija sve manje punio, a sve brže praznio. Berln je bio sve bliže.

Zemlje su se relativno brzo smenjivale (relativno, zapamtite tu reč). Svaki od graničnih prelaza sam video osim poslednjeg – između Češke i Nemačke. A taj sam samo čekao da bih počeo da očekujem kraj. Ili me već snaga izdavala, ili je nestrpljenje mrvilo sve one svežnjeve energije sakupljane na pauzamasačuvane za „crne sate“: Za nekoliko polusatnih intervala trebalo je da stignemo u Berliin.

********************************

I najzad smo stigli. Kad su nam u Beogradu rekli da ćemo putovati dvadeset sati, mislio sam da je to šala. A bilo je baš toliko. Da sam, recimo, stigao kući umesto tamo gde sam žarko želeo – u Berlin – u takvom stanju pretpostavljam da bih se sa kućnog praga stropštao na krevet. Ali, ja sam imao sreću da koračam Berlinom. Ostalo je da „Mali Muja“ sledi „Turke“ koji su veseli, uglavnom tek probuđeni i listom svi naspavani, izašli iz autobusa. Saznanje da se nećemo najpre odmoriti značilo je prelazak na plan napravljen još u Čačku:

– drži se vodiča

– ne gubi kontakt sa mestom i vremenom

Ovo su minimalni i skoro robotizovani principi. Safe mode ili Suspended to RAM, što bi rekli kompjuteraši. Setih se one pomisli u autobusu sa vodom i pustinjom. Neke zalihe snage su preostale. Nemačka je, inače, zemlja koja štedi. Vidi se to još uz autoput gde možete videti vetrenjače i solarne akumulatore. Kad si u Nemačkoj, ponašaj se kao Nemac. Ako oni štede i ti štedi. Pravilo je univerzalno. Tako sam štedeo na suvišnim pokretima, ali ne i mislima. Ono što me odvajalo od robota je želja da čujem i vidim i budem u toku sa onim što je pričala Andrijana, naš vodič.

Durch Berlin

Prvi zadatak (drži se vodiča) nije bilo teško izvršiti: Andrijanin narandžati prsluk mi je, recimo, bio kao „mačje oko“. Onaj trenutak kada lomite umor u prah ili definitivno odustajete razvaljeni maljem umora, uskoro je bio iza mene. Ostali su samo tragovi, ali njih sam pobeđivao prateći narandžasti prsluk i s vremena na vreme preslišavanjem šta to Andrijana priča, šta vidim oko sebe, ispred sebe. I ponavljao sebi „to moraš da zapamtiš“ (nešto slično kao kada posle „pivskog mamurluka“ insistiram da moram da se setim svakog detalja dok je žurka trajala).

Berlin je lep grad. Jeza, divljenje, uzvišenost, sreća… nenabrojane a doživljene emocije nek se ne ljute. Pred polazak, pitao sam liči li na Beograd. Berlin mi je sam najbolje odgovorio na pitanje jednim mangupskim migom: u Berlinu sam ugledao isti ćošak (tačnije raskrsnicu) kao kad ulazite u Beograd sa Žarkova, pa skrećete na Trošarinu. Isti ćošak! Možda je radio isti projektant? Nemoguće. To se ne projektuje – takvi ćoškovi niču iz zemlje. Teško je isprojektovati stabla i krošnje drveća, a takvih kuća možete naći bilo gde. Ipak, da se sve sklopi na jednom (ustvari na dva mesta)… Eto prvog detalja za pamćenje. Mislm da u Berlinu možete da čujete šta fasade pričaju – sve je tiho. NI nalik našim gradovima. Prođite mojom ulicom u Čačku i čućete mnogo veću buku nego na Aleksanderplacu, naprimer. Nema žagora na ulicama. Štede i u razgovoru?  Može biti da nisam hteo da čujem. Može, dakle, biti da je to subjektivni osećaj. Ne bunim se. I hteo sam što više tih subjektivnih. Objektivne mogu i da mi prepričaju, fotografišu… Subjektivni su samo moji.

„Utiskivanje”

Dva mesta su me dobro protresla: biblioteka ispred koje su nacisti spaljivali knjige i spomenik žrtvama Holokausta. Treba li komentar ako vidite plato na kome je zastalkljen kvadrat kroz koji kad pogledate vidite police za knjige? „Sahranjene police sa knjigama“ – „sahranjene knjige“. O spomeniku žrtvama Holokausta da ne govorim; rekoše nam da je polemika u Berlinu da li je to najveće ruglo ili najpotresnije mesto u gradu, misleći da li je taj spomenik mogao da izgleda drugačije na istom tom tolikom prostoru – da se u tu namenu prostor bolje upotrebi. Za mene nema dileme: kao i one „police sa knjigama pod zemljom“ tako i ove „mermerne humke“ od vrlo niskih do po nekoliko metara visokih govore dovoljno. Kao i da su mrtvi ljudi: ne biste mogli da prođete a da ih ne vidite; različitih visina, kao ljudi i deca različitog uzrasta. Nije uzalud bačen prostor. Veoma opominjuće. S druge strane, osetite se nekako uzvišeno ispred Brandenburške kapije. Hteo sam tu sliku po svaku cenu. Sebe i kapiju na istoj slici. I imam je. Nisam overio u pasošu da sam prešao „check point“ između dva Berlina, a prešao sam, naravno. No, to je tek jedna od stvari koje nisam uradio a bio sam u Berlinu.

„Berlinska instalacija“

Prve večeri je pao rođendan diskoteke „Matrix“, a evo šta sam ja zapamtio od te večeri: „Memory refresh” je te prve večeri skoro totalno otkazao kad smo stigli do hostela. Kao kad motor „zapekne“, i na vaše okretanje ključa samo se kratko „zakašlje“ i stane. Tako je radio „memory refresh“ – nisam više mogao da se „preslišavam“. Biće da sam imao i neregistrovani „prekid filma“. OK, znao sam gde sam, ali umor je već pobedio: nekako sam razumeo u koju sobu treba da idem (nije me zanimalo sa kim), ali došavši do četvrtog sprata, zaboravio sam broj sobe. Valjda je Nemac na recepciji video u kakvom sam stanju, ali za svaki slučaj sam mu objasnio da sam stravično umoran, da sam poslednji put spavao pre nekih tridesetak sati pa mi mozak više ne radi, i da sam zaboravio broj sobe. Verovatno mu nije trebalo više od sekunde da zaključi da pred sobom ima umor-koji-hoda. Uzeo je novi karton i napisao mi broj sobe. Evo i sad ga imam i njime beležim dokle sam stigao sa čitanjem knjige…

Drugo penjanje do sobe već je trebalo da znači veoma skoro stropoštavanje u krevet. Više nisam postavljao sebi pitanja ni gde sam, ni zašto sam tu: Insistiranje na njima moglo bi ponovo da me odvede do Nemca sa recepcije, a ovo dalje do komedije kalibra Mr. Bean-a.

Soba sa pogledom na olakšanje

Fin je ovaj mladi svet. U sobi nisam nikoga poznavao, mada su neki već znali mene. To će reći da je iza devedeset gora i nešto manje mora bilo ne samo Čačana, već i takvih Čačana koji su me znali iz viđenja (njen bivši živi u soliteru koga zajedno sa mojim soliterom zovu „bliznakinje“; setila se jer sam joj bio strašno poznat). A da se sled srećnih i neobičnih okolnosti ne bi završio, upoznao sam i momka koji je, ustvari, momak moje tetke, koju inače nisam nikada video, ali … Kako je svet mali, to je stvarno čudo. I tako sam ja tu omladinu uglavnom slušao šta pričaju, odgovarao pitan i polako se spremao za dugo očekivani odmor. Oni su se, s druge strane, spremali „Matrix“-u na rođendan.

Sutra je bila na redu tropska bašta. U tu svrhu, cimeri su naručili buđenje. Mene zamolili da ih probudim. Ako im uopšte bude trebalo. Postojale su sve šanse da se iz sinoćne posete „Matriksu“ vrate tačno na vreme za polazak u baštu, ako se dobro sećam oko pola jedan popodne.

Jutro posle

Jutro je, zaista, promenilo sve, kao što kažu „Indexi“: bio sam to neki drugi, novi, svež i sebi mnogo poznatiji ja. Spreman da skačem od sreće na sred ulice, kako zamalo nisam uradio obe godine (2007-me i 2008-me ) na Paliću. Ovde u Nemačkoj sam ipak morao da izbrojim do 1242 pre nego što bih to uradio…

Mada sam se, kao i za „Matrix“, prijavio da ću da idem pa nisam otišao, nisam otišao ni u tropsku baštu. Bilo mi je lepše da švrljam po Berlinu. I ovde ću morati da napravim digresiju bez linka.

Dobro organizovano pleme

Nečemu se nisam nadao i prijatno me iznenadilo. S obzirom na to da sam išao sam, o nekim stvarima sam morao da brinem opet sam. Skoro sve vreme puta sam razmišljao o tome kako ću da se krećem po Berlinu kad ni po njegovom srpskom „bratu po funkciji“ (Beogradu) ne mogu ni da koraknem sam. Moram da kažem da sam imao pogrešnu predstavu o tome kako ćemo se tamo kretati; mislio sam da u Berlin samnom idu samo ljudi koji ga dobro poznaju, a ja što se Berlina tiče blage veze s vezom nemam. Negde kad smo prilazili Berlinu, pitao sam momka na sedištu pored mene (koji je jedini ličio na starijeg od mene), koji je takođe išao sam, da li bi hteo da mi bude vodič kroz Berlin. Nisam znao ono što mi je tokom celog boravka u Berlinu bilo jedno veliko olakšanje: autobusi su bili „puni vodiča“, što zvaničnih (onih koji su to po zadatku) što nezvaničnih (koji nisu radili za agenciju, već su „samo“ dobro poznavali Berlin). Imalo ih je za sve što bi nam palo na pamet. Tako „umrežen“ vodičima, trebalo je da budem veliki umetnik pa da se izgubim, mada…

Ja sam, opet sledom srećnih okolnosti koje su mi se nesebično davale ovde u Belinu, dobio i nezvaničnog vodiča u vidu momka moje tetke: Moja pokojna baka se uvek ljutila na mene: „Od koga si čuo da nadevaš ljudima imena?“ Eto, i Vukašina sam „proizveo“ u „Profesora”. Nije se naljutio na mene, a ubrzo su ga i drugi tako zvali.

Neka mesta koja smo obilazili prethodnog, prvog dana u Berlinu, posetili smo i sutradan dok je deo ekipe bio u tropskoj bašti. O navigaciji po Berlinu zaista nisam morao da vodim računa jer je „nasmejano pleme” imalo vodiča dovoljno za sve.

Ćiju-ćiju – muk!

Ne bih pomišljao na slikanje da nisam imao mobilni, kojim sam već slikao motel na granici Srbije i Mađarske. Prvo što sam želeo da slikam  bio je Aleksanderplac, ali – mom telefonu je „otišla kamera“. Iz čista mira. Možda nije baš „čist mir“ bio to što se prethodno veče dok smo putovali poprilično smrzla, ali telefon je radio, šta je kameri falilo? Dakle, „ptičica“ je ostala „bez glasa“ (nije bilo „škljoc“).

Lako mi je sada da zbijam „komendiju“, što bi rekli neki Vojvođani. Tamo sam pomislio: „Bože, da li je moguće da sam toliki baksuz!“ Kao da je tlo pod nogama počelo da se izmiče. Malo je falilo da misao „Pa šta ću ja ovde kad nemam čime da slikam?!“ („Pošli na plažu bez vina!“, rekao bi Bata Stojković u filmu „Varljivo leto…“) stvarno i pustim da priviri u glavu. „Kamen je krenuo naniže“, ali ništa u životu nisam uvežbao tako kao system restoring; na srpskom bih to nazvao „čupanjem“. Iz nevolje, dakako. Setio sam se spasonosnog rešenja: Profesor je nosio digitalni foto-aparat. Dogovorili smo se da slika on umesto mene – za sve ostalo tu je internet. I zato sada imam slike iz Nemačke. Takođe, slike koje vidite u ovom tekstu (uključujući i slike „ispod linkova”) sam dobio i ljubaznošću jednog od cimera (Nemanje) koji ih je napravio. Pokupio sam sa njegovog „fejsa“.

Iz prethodnog dela mog berlinskog izleta mogli ste da vidite da sam najpre ja „zakazao” kod muzike (nisam je na vreme pripremio). Da je Marfi čuo još i ovo sa kamerom na mobilnom, izašao bi na peron berlinskog metroa da sačeka treći maler i da mi isti donese. Da se ja ne deranžiram. Ali, tu je bio kraj malerima. Dalje je postojalo samo neprekinuto uživanje.

*******

„Zadaci“, ili šta moraš da uradiš kad si već u Berlinu

– „Nikako“, rekli su mi, „ne smeš da se vratiš iz Berlina, a da nisi probao njihovo pivo“. Došlo je, dakle, vreme da pogazim sebi datu reč da više neću da pijem pivo. Zaista pivo ne pijem već neko vreme. Dosadilo mi je više da  nagađam kako će da deluje na mene. Ponekad mi baš ulepša raspoloženje, a ponekad mi se smuči svaki pojam koji počinje na p u slovenskim jezicima. U oba slučaja količina popijenog piva je u kap ista – jedna flaša. Ne bih voleo da neki deo ovog putovanja provedem mamuran, ili onako zamućene slike stvarnosti kako samo pivo može da mi napravi. Ovome treba dodati glavobolju, koja me skoro redovno prati posle piva. Ali, prevideo sam jedan važan detalj: puno vremena sam provodio hodajući. Hvala mojoj Bog zna više odakle izvučenoj kondiciji od nekadašnjeg trčanja – otkako sam se prve večeri naspavao, više nisam osetio umor. Zato je pivo „Berliener Grosse“ (tako je pisalo na flaši, a ja molim nekog upućenog čitaoca da mi kaže kako se to pivo zaista zove) nestalo u šetnjama berlinskim ulicama. Pamet je ostala nepomućena, a ja sam bio srećan što su i vuci siti (pivo popijeno) i ovce na broju (nije me „uhvatilo“). Valjda je tako i sa drugim pivima u zemljama u kojima i voda može da bude neispravna za piće, ali pivo ne može. Vodu, osim iz flaše, ne smete nigde drugde piti, dok verujem da će već sledeće godine (ako do sada nisu) Nemci izmisliti i slavine iz kojih teče pivo; „pivovod“ bi im garantovano bio u boljem stanju nego vodovod. Tad će pivo biti u prednosti, što će, verujem, Nemci zdušno pozdraviti. To da im voda iz česme nije za piće sam znao, ali tek posle četvrt litra iste, koja je putovala prema mojim bubrezima. Progledaće mi, nadam se, bubrezi kroz nefrone (ako se u njih ne zaglavi kamenčić iz česmovače). U tom trenutku pio bih i kišnicu. Sled srećnih okolnosti koji me pratio, i u ovom slučaju je zabeležio pozitivan poen. Eto, pio sam vodu koja ne sme da se pije, a nije mi se ništa desilo.

– Obavezno moraš da probaš njihove kobasice – bio je drugi zadatak (nemojte žabu u vodu, mislio sam, silno će se ražestiti). Odlično, baš sam bio gladan. Pretpostavljam da bi tako dobre bile i da sam tek ustao iza stola sa koga sam prethodno počistio porciju mešanog mesa. I stvarno ih neću zaboraviti. Jeste da je baš u tom trenutku trebalo nešto i pojesti (drugim rečima „zaboravio sam  kad sam pre toga poslednji put nešto stavio u usta“), i da bi mi tim povodom bila dovoljna i masna ponjava, ali kobasice su stvarno bile ukusne. I Nemac kad naslaže, ne ume po jednu – pakuje „u trojke“ (valjda im ostalo od Rusa to za „trojke“).

– Bio si u Berlinu a nisi kupio „Niveu“? Pa to ti je kao da nisi bio.  Nisam ni tražio – bilo mi bezveze. E, da ali video sam zgradu „Bajera“. Srećom njihovi proizvodi mi nisu trebali. Slika je, ipak, tu iza linka.

– Ali, bio sam u Berlinu i video biste Marksa i Engelsa u prirodnoj veličini. Isto tako, video sam, kako već rekoh, dva mesta od kojih podilazi jeza – spomenik žrtvama Holokausta i mesto na kome su nacisti spaljivali knjige. To smatram mnogo upečatljivijim tragom posete Berlinu. Ja, recimo, bez toga ne bih mogao da kažem da sam bio u Berlinu.

I Kinezi na nemačkom (ne pravi se Englez)

Ima ih i u Berlinu. Kad nesreća počne da nas vitla po svetu, progovorićemo jezikom na kome se nadamo da nas nesreća od koje bežimo neće razumeti. Tako je deo Kineza u potrazi za pravom na potomstvo došao i u Nemačku. I evo nečega zbog čega sam mogao da vrištim iz sveg glasa. Nažalost, nesreća je izgleda apsolutni poliglota (hteo sam da kažem da verovatno nema tog jezika koji ne zna, pa ni mesta na kome nas neće pronaći).

Ušli smo u jednu kinesku radnju. Sitnice razne sorte. I onda nešto pazariš pa treba da platiš:

„How much?“ – pitaš, a umesto odgovora gledaš Kineze koji se ili „vrpolje“ ili gledaju „belo“. Ne razumeju. E onda ti kroz glavu sevne da Kinezi u Nemačkoj ne znaju engleski. Pa se setiš: u Srbiji znaju srpski, a onda logično ovde moraju znati nemački. Ukratko: u svakoj zemlji znaju maternji i jezik zemlje u koju su došli – za ostale jezike su gluvi. A nisu ni u Engleskoj niti u Srbiji. Šprehuju, ali engleski „ni da beknu“. Sva sreća da su cene ispisane, a fiskalne kase i računi govore jezikom brojeva. Pogledao sam jednog Kineza koga sam na engleskom pitao za cenu. Prostrelio me je-l’-ti-to-mene-zezaš-pogledom. „Pa i treba da me pogledaš, prijatelju“, pomislih, „Baš tako kako si me pogledao. Ipak se ne ljuti – i meni je ovo strana zemlja kao i tebi“.

Kao u onom crtanom filmu kada Patak Dača najpre ima konzerve a nema otvarač, a kasnije ima otvarač ali mu konzereve otplivaju prema  pučini. Tako sam se ja osećao bespomoćnim sa engleskim jezikom, koga smatraju univerzalnim za sporazumevanje, a ja i Kinezi smo mogli samo da se gledamo.

Kineska hrana – neka, hvala

Društvo je ponovo ogladnelo. Ja sam bio na taze konzumiranom kofeinu, pa mi nije bilo bitno da li ću jesti ili ne, mada se ne bih bunio… Umesto nemačkih kobasica, nađosmo se u kineskom restoranu. Pređeš dvadeset autobuskih sati da bi jeo ono što možeš na samo sto pedesetak kilometara od Čačka – u prestonici. O kineskoj hrani sam dosta toga slušao i zamišljao kako li to može da izgleda kada kombinujete ukuse (slatko i slano, ljuto i slatko,… sve u istom tanjiru), što je u kineskoj kuhinji nešto što se podrazumeva (tako sam slušao). Mora da „povuče“ jedno od drugog? Tačno! Jedući, zlosrećno sam se smejao samom sebi – nije mi se baš svidelo to što sam tačno pretopstavio na šta sve to može da liči. I sad mala digresija: odrastao sam u porodici metalskih radnika; „šubler“ i „mikrometar“ su osnovna merna sredstva u metalaca, pa je i žargon sledstven nonijusu i mikrometru: moji bi rekli da sam „u desetu“ (deseti deo milimetra) pogodio kako bi mogla da izgleda porcija nekog kineskog jela. Ako baš ne budem morao, nikad više neću jesti u kineskom restoranu. Džaba uviđavnost domaćina i opcija da možete jesti i metalnim priborom za jelo umesto štapićima. Štapići nisu jedini problem. I da, pozitivno iz tog događaja je bilo moje prvo okušanje pačetine (pitali me kod kuće: „Je l’ pekinška patka?“. „Znate li kol’ko me briga?“ Znaju, naravno – važno je da je meso). Da nije bilo te pačetine, potražio bih opet majstora koji prodaje trilinge kobasica.

Street life

Ustvari je to ono što sam najviše voleo da osetim – kako diše grad, kojih je boja, da udahnem mirise Berlina. Noću ili danju. Priznajem, bolje mi ide ovo ispitivanje danju i večerima. Ne nameravam da budem objektivan, već krajnje ličan.

Ulične tezge u „špaliru“ kao u Čačku pred Novu godinu i ostale malo veće praznike, možete naći i u Berlinu. Nisam stekao utisak da li bi se zapadni Berlinci „vadili“ da je to samo u istočnom delu grada. Odmah mi je upao u nos taj miris koji se širi tom ulicom Berlina. Toliko mi je bio neobičan da sam se poprilično dugo na njega navikavao. To je, recimo, miris kao kad biste „zimnički“ ukišeljeni kupus stavili na roštilj i onako ga pustili da se skoro pa ugljeniše. Kao podvarak? Ma, ne. Podvarak se pravi na masti ili ulju (ipak sam ja samo uživalac, ne i „spremalac“, pa nek mi domaćice ne uzmu za zlo ovo „frljanje“). Još uvek pokušavam da odgonetnem na šta mi je ličio, ali sada sa već povelikom vremenskom distancom.

Suveniri, suveniri, suveniri. Ima i medveda i parčića zida. Ja najviše volim šolje na kojima piše Berlin. Zato sam njih poneo najviše. Mi u grupi naravno pričamo – šta znaju Nemci o čemu mi to… kad nam se obrati jedna žena iza tezge. Naše gore list. Hrvatica. Prepoznala nas, kaže, ali ne samo po govoru. To je verovatno slično kao što lako prepoznajete nordijske turiste. Priče onih koji znaju neki od ex-yu jezika a zatekli su se u van ex-yu prostora nisu baš uvek vesele. Ne odvede svakoga posao ili brak. Zato posle pitanja: „Odakle ste došli?“ ugalanom ne idem dalje u priču na tu temu – puštam sagovornike da sami odluče kuda će odvesti svoju priču.

Nemci se već krajem novembra spremaju za Novu godinu. I evo već čujem glasove koji me opsedaju onom uvredljivošću obavijenom rečenicom: „Jeste, a nama ovde pričaju kako ne radimo nego samo praznujemo.“ Ali, ja nisam rekao da ne rade, nego da se spremaju za Novu godinu. Na ulicama ima i Deda Mrazeva. Neki voze fijakere, neki šetaju ulicama, a neki poslužuju po kafanama.

Voleo bih da se u vidu neke lebdeće atmosferske pojave nađem sada u Berlinu. Zanima me da li i u ovo doba – kada praznicima gledamo u udaljavajuća leđa – ima uličnih predstava kakvu smo jedne večeri tamo gledali.  U štoku vrata jedne kuće uzdignute na sva stepenika, dvojica likova pozorišne minijature su se kroz osmeh prilično žustro svađali, a bogami i tukli (onako filmski „na lažnjaka“). Publika se svemu tome smejala, verovatno i zbog teksta koji su razumeli, za razliku od nas koji nismo. I onda, kad uhvatite sebe da se smejete, na delu provetrite šta znači pojam „širenje pozitivne energije“ – ne razumeš ga a smeješ mu se; podstiču te, verovatno, i ostali koji se smeju. Slično kao što nas u prostoriji u kojoj drugi spava(ju) nešto „vuče krevetu”.

„Let’s go home, Debbie”

Ovo izgovara Džon Vejn na kraju „Tragača“. I nama se bližio kraj „berlinarenja“. Ona rečenica da je vreme stalo ja bih upotrebio u malo drugačijem smislu nego što se inače koristi: rekao bih da je nevreme sačekalo da mi krenemo iz Berlina – da ga napustimo – da bi se raširilo Berlinom. Častio nas Berlin lepim zimskim vremenom, ne tako hladnim kako, kažu, mora da bude koncem novembra i početkom decembra  (izuzev poslednje večeri, mada su ruke u džepovima i šal oko vrata rešili sve probleme). Sa prozora zadnjeg sedišta autobusa sam video pahulje. Sitne, ali ipak pahulje. Otprilike onakve kao na mađarskoj granici. Ajmo kući…

Pa, mogu reći da mi je baš bilo žao. Kažu da čovek oseća nešto da ga vuče kada se vraća kući – ja sam hteo da ostanem što duže. Moja stara želja – da me neko zaboravi, da kao Efraim Kišon „zaostanem za kolonom ostajući da vežem pertle“, naprimer (poređenje je surovo jer je on tako izbegao sprovođenje u Rusiju u Staljinov logor, ali nije baš sasvim bez osnova – mislim, Srbija…).

Nije mi prvi put da putujem (ali nikada ovako daleko). Iz nekadašnjih (doduše, mnogo kraćih) putovanja nego što je ovo, čini mi se kao da sam uvek osećao emociju razumevanja  na licima domaćina zbog činjenice da nisu oni ti koji putuju, već ja, da ne sledi njima kilometarsko vijuganje nego meni. Makar zbog toga mi je povratak bilo odakle dolazio, da se možda malo grublje izrazim, ali, kao kazna (izuzetak su školske ekskurzije – tu je povratak možda jednako čaroban kao i najlepši trenuci provedeni na samoj ekskurziji – još ako se vraćate noću ili po kiši…).

Prethodno veče sam ponovo zaobišao noćno gluvarenje do zore, jer sam se setio dolaska u Berlin i tog umora. Rekao sam nešto kao: „Sutra putujemo, a ja ne mogu da spavam dok putujem, pa da se ne bih opet mučio…”

Ali, u povratku zaista ima nečeg tajanstvenog. Put do Subotice stvarno nisam osetio. Jesam, doduše, imitirao spavanje jedno deset minuta. Da sam se samo setio toga u odlasku… Čini mi se da mi je put prošao kao dlanom o dlan. E nešto se od Novog Sada do Beograda odužilo, ili sam već počeo jedva da čekam da se putovanje završi (u Beogradu je čekao brat). Beogradska pauza je trajala samo tri sata. Za samo tri sata, dakle, već sam bio ponovo u autobusu za Čačak.

Kud plovi ovaj brod?

Ne bi brat sigurno pogrešio, a ne bih ni ja, ali nešto mi baš duh nije dao mira. Samo mi je prostrujalo kroz glavu: „Da l’ sam seo u pravi autobus?“ Ne znam da li ikome može neka slična glupost da padne na pamet. Nisam nikome pričao da o tome razmišljam ceo put.

Ustvari, odavno nisam putovao noću iz Beograda autobusom. Mnogo je reklama u mraku. Ima ih i na svetlu, ali one nisu jedino što se preko dana vidi. Zato ih i ne gledam. Šta je novo a šta staro, nije mi bilo zanimljivo da se prisećam. E zato sam upotrebio „kako-je-to-bilo-pre-rata“ logiku mog dede. A već trista godina stajalište za autobuse u Ljigu izgleda isto. Hoću reći – svetli u mraku isto. To važi i za zgrade preko puta. Odlučio sam se za ovo drugo. Redosled se u autobusu izređa očas posla: zgrade prepoznatljivog izgleda najave spomenik Savi Kerkoviću i most sa desne strane, a onda je sa leve sigurno kafana pred kojom odmaraju autobusi. Naš nije stao da odmori (i inače su prestali da staju u večernjim i noćnim turama iz Beograda za Čačak). Samo je ispustio putnike kojima je to poslednja stanica. Ostatak puta je mogao da se „iskulira“.

Iako sam odustao od prepoznavanja svetlosnih reklama, ne može se reći da ih baš nisam, makar krajičkom oka, pratio. I onda odjednom, vidim da opet ne znam kuda idemo. Znam samo da nismo skrenuli gde autobus inače skreće, „E, pa ne može! Ovde moram znati sigurno sve!“ NIšta to ne pomaže kad ne prepoznajem. Opet ono: „da nije možda nastavio pored Čačka dalje…” Gde dalje?! Naravno da nije.

Zadivljujuće odmoran sam stigao kući. Ponekad se umorniji vratim iz Beograda. Pun priče, naravno.

Neko od vodiča rekao nam je da su ovom posetom Berlinu samo hteli da nam daju ideju za neki novi odlazak u ovaj grad. Naravno da imam želju, ali sada je vreme za neke nove destinacije koje čekaju moju prvu posetu.

1 thought on “Mali čovek prešo preko crte – ceo tekst”

  1. Proba!

A šta vi mislite o ovome?

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s