Oznake

, , ,

Ja kažem da nisam. Mada, kažu da nijedan zavisnik neće da prizna svoju zavisnost. Ono kad u seriji „Beverly Hills 90210“ Dilan kaže: „Hi, I am Dylan and I am alcoholic“, vrlo teško izađe iz samog zavisnika. Izađe, ali samo u filmovima ili serijama. A to je prvi korak. Doduše u toj seriji i cigarete su gorele samo u par epizoda pre 12-13 godina i to je bio neoprostivi greh. Ovim sam hteo da kažem da su problemi zavisnosti u toj seriji ne samo deklarativno nabrojani, već su i rešenja data i prikazana na površan način. Ali, nisam hteo o tome kako američke serije (i serije tog tipa uopšte) rešavaju probleme.

Skoro cela tri dana bio sam bolestan. Ništa ozbiljno, ali me onako baš zakovalo za krevet. I nerviralo me. Dva slobodna dana u nedelji (praktično tri, jer je prelazak iz prve u drugu smenu) i prođu mi u ležanju, lečenju… Ne volim da sam bolestan. Tačka

Moji ukućani misle da je svaka prilika koja može da me odvrati od računara dobra prilika. U tu priliku sigurno ne ubrajaju da bi bilo dobro da se razbolim, pa da ne mogu da sedim za kompjuterom. Ipak, duha nikad ne nedostaje, pa je došavši da nešto izgugla i videvši isključen kompjuter, majka rekla: „Da ti malo pravim zazubice“. Ne mogu ja bez kompjutera, misli se. Presuda – zavisnik! 

Mister Wrong Impression

Otkud znaju oni da sam ja zavisnik? Pa „vide“. Ja, naravno, ne mogu da vidim sebe sa strane (mada pokušavam), ali mogu iznutra, i to bolje nego što bi me drugi sagledali (ovo važi za svakog čoveka, samo što mnogi ne pokušavaju). I pored svega toga, ja ne vidim da sam zavisnik. Pre bih rekao – neko ko koristi priliku, ali ne po svaku cenu i ne na svakom mestu.

Ljudi plaćeni za gledanje drugih ljudi iznutra formatirani na nivo razonodne „časopis-literature“, sigurno imaju testove kojima bi „dok-dlanom-o-dlan“ uspostavili dijagnozu „u mom slučaju“. Igrajmo se malo tih časopisa. Možda bi me, doduše, i neki psiholog pitao isto ovo:

  • Provodiš li više od dva sata ispred kompjutera koristeći internet?

– Da, ali uglavnom učim, čitam novosti, blogove, pišem šta mi padne na pamet (znate, pišem blog), večito čačkam po svom linux-u……..

  • Koliko imaš e-mail adresa?

– Pet, ali svaka mi služi različitoj svrsi: jedna mi je za prijatelje, druga za fejs, jedna za mailing liste, jedna za msn, jedna koju mi je dao provajder kad sam se kačio na internet…. (niko da mi kaže da sam organizovan!)

  • Na koliko društvenih mreža imaš profil?

– Na pet, ali posećujem samo jednu. Ostalima se uglavnom ne sećam ni usera, ni passworda, ni mail adresa, a kad mi dođu obaveštenja – brišem ih Ne posećujem te društvene mreže.

  • Imaš li profil na Fejsu?

– Imam, ali ga koristim samo da bih bio lakše u kontaktu sa prijateljima koje ne mogu da vidim svakodnevno, a i neke koje mogu sam posle sto godina našao baš na „fejsu“. Fejsbuk mi je jedina društvena mreža koju aktivno koristim.

  • Koliko prijatelja imaš na „fejsu“?

– Nemam pojma, a i šta te briga?!

  • Aaa-ha! Evo ga zavisnik! Nervozan na „osetljiva pitanja“, drzak, odbija saradnju…

– Pišite šta vas volja. A i mislite. Šta me briga. Što reče jedna moja starija koleginica iz Medicinskog centra: „Kako god radio, neko će da se buni“.

Loša vest za anketiranog („bombardovanog“ – u ovom slučaju mene) je da su ova pitanja, kao svojevremeno u „Kviskoteci“, po principu „Da-ne pitalice“. Nikoga ne zanima objašnjenje zašto Da a zašto Ne. To moje odgovore ostavlja osakaćenim i nepotpunim, zaključke pogrešnim. No ovu poslednju rečenicu tek treba dokazati.

Umesto što zavisnika tako bombardujete pitanjima na koja može i ne mora odgovoriti tačno (ako vas prozre pa počne da folira), ili će se iznervirati pa upropastiti ogled kao onaj iz prethodnog odeljka – pratite njegove spontane reakcije:

„Spontana zavisnost“

Pijem jutarnju kafu. Onu pre nego što otvorim oči. Može u krevetu, što nije greh, za razliku od situacije kada pijem za kompjuterskim stolom (uz prve jutarnje klikove).

– „Evo ga! Još oči nije otvorio, a već ćori u ekran!”

– Tačno. Ali uz prvu jutarnju kafu ionako ništa ne radim. Mislim, ništa produktivno. Mogu ili da čitam knjigu, ili da “klikćem”.

– „A zašto ne čitaš nego visiš na kompjuteru?

– Pa eto, stvar izbora!

– „Naravno, zavisnik uvek izabere ono što mu traže mozak i krv”.

Presuda potvrđena – zavisnik!

Reč odbrane

Stvari su vrlo retko crno-bele, tako da ovako oštre presude obično ne piju vodu. Bio sam zavisnik od druge budalaštine pa znam: da je u pitanju zavisnost od interneta, posećivao bih samo mesta na kojima može da se uloguje na net, tražio bih kompjuter na svakom mestu, logovao se na fejs, google i ostale „fejvorit“ stranice. A to ne radim. Kad nisam u blizini računara, nemam potrebu ni za internetom. Zavisnik od interneta mora uvek negde oko sebe da ima internet konekciju. Kad sam u gostima gde ima intererneta nema one rečenice: „E jel mogu samo nešto da vidim na netu?“

Ako je „fejs“ merilo zavisnosti od interneta (kao što moji klinci gde sam radio kažu da je Bil Gejts izmislio internet(?!?!), što sam dugo morao da objašnjavam kao besmislicu), ja mogu da kažem da mi jeste uključen uvek, ali samo da bih video ko mi je od prijaelja – koje ne mogu da kontaktiram svaki dan jer su daleko – na vezi. Zbog njih i imam „nalog na fejsu“. Vas blogera je najviše.

Kod kuće koristim net zato što imam mogućnost. Zatim, internet mi dođe kao antidepresiv. Ako ništa, makar da dovršavam ili da maštam da ću dovršiti mnoge tekstove za blog koji čekaju nedovršeni u Google Documents. Nije mi problem da iskuliram internet, ali zašto bih ga sebi branio na silu? Najosetljivije pitanje je pitanje gubljenja vremena, ili:

„Šta bih inače radio da nisam na netu?“

Nije mi nikad uzeo tuđe vreme. Možda, s druge strane, nikad ne bih otkrio čari trčanja da nisam „zaglavio“ zbog interneta. Trčim li još? Ne, nažalost, ali to ima malo dublje razloge. Oni zaslužuju glavnu temu i možda se usudim… U međuvremenu, eto još jednog plusa za sve koji ispituju moju net-zavisnost: „Za Riplija“ bi mogla da bude činejnica da mi je net često uključen a da ja uopšte nisam za kompjuterom, već nešto čitam, ili jednostavno odmaram. Tad se čuje neki od stream radija.

I eto. Čovek mora da se razboli da bi pokazao da nije bolestan (ova rečenica zvuči kao paradoks, ali zavisnost od ma čega je pomalo bolest). Lepo dakle, razboleo sam se i čitava dva dana nije mi ni palo na pamet da ustanem do stola i uključim kompjuter. Čak ni gorepomenuto „pravljenje zazubica“ nije pomoglo. Umesto toga, čitao sam knjigu kad me bolest baš nije maltretirala

MB komentari