Uhvatio sam taksi, jer drugačije se nije moglo. Mislim da me prekoputa tog tržnog centra gde povremeno “ugovaramo posao” (voženje kući) neki taksisti već i prepoznaju. Prepoznajem i ja neke od njih, pa zato pretpostavljam. U taksiju sam zbog kiše koja je počinjala. Ja, ustvari, volim kišu kad sam tamo gde ne kisne. Da bi se ova ljubav nastavila, moram u taksi.

  • „Ovako isto je padala u Krakovu“ – nisam izdržao da ne prokomentarišem.

Nije mi prvi put u životu da me neko čudno posmatra. Čudno u pežorativnom smislu. Zato me taksista nije iznenadio.

*    *    *    *    *    *   

Krakov je morao da se desi. Morao je da ispuni jedno obećanje na višedecenijskom čekanju, dato u zabludi.

Nažalost – krivo! Ali koga briga?

Moj deda je nekad takođe voleo da putuje. Ništa živopisnije, ništa lepše, ništa slađe nije bilo od njegovih priča sa tih putovanja. Kao što nekome želite da prenesete dah predela koji ste posetil, pa mu poklonite nešto iz te zemlje, tako je i deda nama sa jednog od svojih putovanja poklonio neku kristalnu piramidu koju, kad gledate sa jedne strane, vidite srebrni dvorac. Na mene boje izuzetno snažno deluju, a to prelamanje sive boje „na šavovima i kolenima“ dvorca, koje je sivoj menjalo nijanse činilo, mi se čarobnim. Podnožje suvenira bilo je boje, danas bih rekao, trule višnje. Mnogo sam ga voleo. Tako sam bio opčinjen, da sam obećao da ću jednom ići u tu zemlju odakle je suvenir. Deda nije rekao, ali ja jesam čuo – kupio je u Poljskoj.

Par decenija kasnije

Bilo je mnogo „bližih“ zemalja od Poljske, ali došla je u pravo vreme. Malopre pomenuta višedecenijska zabluda je baš tih dana oko putovanja bila razotkrivena – onaj suvenir deda je kupio u Rusiji. Ali – ko si ti da mi kvariš san? – pitanje je kojim sam branio svoju odluku od ispadanja iz igre. Neće ispasti sve dok makar i pamtim, ako ne gledam, taj suvenir kojim mi je oduzimao dah na momente…

*    * *    * *

Već istreniran na režim dugih putovanja, uvek imajući oprez da se mora dremnuti makar destak minuta, krenuo sam na put sa jedom od sestričina.

Otkako ne putujem sam (od posle Praga, tačnije od Budimpešte), putovanja su zanimljivija. Sa obe sestričine, ili samo sa jednom, uživanju je beskrajno. Kad sada pomislim šta sam sve, putujući sam, morao da radim da se ne izgubim (tačnije, da ne izgubim grupu), pitam se kako me imigraciona policija nije stavila na „Interpolovu poternicu“ kao onoga ko je iskoristio putovanje da bi emigrirao. Večito operezan, i za putovanja imam taktiku fenomenalno izrečenu u još fenomenalnijoj završnici „Radovana III“-eg kad Radovan kaže: „Ne odlaži oružje! Oni su najopasniji kad su ovako nemoćni! Znam ja kakve su opasnossti biti pobednik“. I brižljivo gajim sve naučeno o režimu solo-putnika. Da moram ponovo sam, snašao bih se…

Ali, u Krakovu nisam sam. I osetio sam razliku. I uživao sam. Moje sestričine, osim što vaspitaniju decu (devojke, ali… njima je Deca već postalo ime), zabavnije osobe od njih ne možete naći, za razliku od njihovog Ujka (veoma ponosnog na to što mu je Ujko ime, a ne „funkcija“) izuzetno dobro se snalaze u novim sredinama. Ujko je većinu gostovanja u novim,  nerodnim gradovima tokom života boravio kao „vođeno lice“; to je sad stiglo na naplatu.

Krakov

Krakov smo posetili ja i jedna od sestričina. Posle odrađenog rudnika soli, trebalo se vratiti u hotel. Autobusom sa grupom, ili peške. Dozvolili su svima koji (misle da) znaju. Jovana je znala. Ja nisam sumnjao. Ima ona razne metode snimanja okoline. I sišli smo iz autobusa,

NIgde se nije žurilo. Nigde nije trebalo ići dalje sa grupom. Zato smo šetali Krakovom. Kao default-turisti, između ostalog tražili smo i suvenire. Ja skupljam šolje iz gradova u kojima boravim, pa sam to i ovde hteo da nabavim. No ispostavilo se da nam je nešto pre toga neophodnije.

I u Krakovu pada kiša, kao što rekoh čačanskom taksisti. I nas je uhvatila, ali ne baš bezazlena. Ja lično bih je, do neke mere, i ignorasao, ali, u funkciji ujka to nisam smeo. Zato smo, da bismo nabavili šolju, najpre morali da nabavimo kišobran. Nabavljeni je bio za jednu osobu (reklo bi se i za jednu upotrebu), pa smo više pokisli, nego što nismo. Možda bismo manje pokisli da smo se manje puta vraćali u istu prodavnicu da bih ja izabrao šolju. Iz jedno trećeg puta, konačno sam je kupio. Ošacovao sam je, inače, iz prve.

Šetnju smo prekinuli ulaskom u drugi, sada gradski  autobus, za koji nam je rečeno da vodi gde je trebalo. Jedino nismo znali koja je stanica na kojoj treba sići. Sa planom grada u rukama, Jovana je dešifrovala toponime. Nije išlo, pa smo pitali ekipu u autobusu pored nas. Momci su se šegačili sa nama. NIje ih, izgleda, ni bilo briga šta smo ih pitali. Sišli smo na prvoj sledećoj stanici. Za dalje ćemo se snaći.

Witamy W Serbi (dobrodošli u Srbiju)

Ako se ne varam, satnicu našeg povlačenja prema hotelu diktiralo je samo to kad ću naći (ako ikad nađem) šolju-suvenir. Pošto jesam, trebalo je konačno zaputiti se prema hotelu.

Ovde kreće onaj deo zbog koga mi je milo što na putovanja više ne idem sam. Neko će drugi, dakle, da vodi. Jovana je određivala pravac. Pravilo koga sam rekao da bi trebalo da se pridržavamo je da u stranoj zemlji ne pravimo čak ni saobaćajne prekršaje. A nisam video skoro da su pešački prelazi toliko daleko jedan od drugog (prelazak van pomenutog je prekršaj koji se najlakše napravi “na bilo kom jeziku”). I te kako su nam trebali.

Prvi određeni kurs nije bio onaj pravi. OK, idemo sledeći. Ja, s obzirom na to da nisam sam, ne razmišljam o posledenjoj varijanti, “planu b” – startovanje policije i priznavanje krivice da sam se izgubio. Umesto toga, prija mi šetnja (makar i po kiši). Priznaću još i ovo: da, i zbog „plana b“. Veoma sam ozbiljan kad mislim da, ako „nisam nikoga ubio, niti išta ukrao“, mogu slobodno da se obratim policiji ma gde se na svetu našao (dok ne budem ilegalni imigrant). A nije greh ako se izgubiš.

Da policija ne bi startovala nas, valjalo se, kao što rekoh, držati propisa, a to je značilo i pešačkih prelaza. Kako mogu biti daleko jedan od drugog, tek sam ovde video. Prvi od drugog pravca su se razlikovali po tome što ih je trebalo započeti na istom mestu u totalno drugom smeru. I sa druge strane ulice. U tom cilju –  pešački prelaz naći, naravno. Našli smo ga, šta bi drugo, ali za vreme koje smo potrošili od jednog do drugog, u mom gradu bismo stigli od „Rode” do Kraljeva.

Drugi kurs opet nije bio dobar. Nedostajali su neki toponimi (ne i kiše, nažalost).

Pošto nam pronalaženje repera nije išlo, krenuli smo u potragu za telefonom da pozovemo taksi.  Ovaj, inače jednostavan korak u većini slučajeva (zbog ovoga ne volim statistiku – kakva mi je korist od procenta uspešnih, ako je moj sllučaj neuspešan!), pretvorio se u ono kad na netu osvojite neke bodove koje možete zameniti za neki proizvod, ali tek pošto kupiite drugi u vrendosti tri osvojena. U ovom slučaju, takozvani međukorak bio je da saznamo broj telefona taksija (bolje nego da ga po kiši čekamo).

Broj telefona taksija znao je vodič, koji je takođe imao svoj broj telefona. Bio je nesebičan, pa smo njegov broj mobilnog i mi znali.

Najpre sam probao ja svojom drugom pričom (eto prilike zbog koje u inostranstvo uvek krenem sa 1000 dinara kredita). Jeste da nije nacionalni operater, ali da vodič baš nije čuo šta sam mu pričao – može biti (sad da kažem da tad nisam verovao, nema značaja – a nisam). Onda ga je pozvala Jovana (njen broj vodič je imao u prijavi za putovanje i biće da je to ključ). Rekao je koji taksi da tražimo. I broj telefona, naravno. Jedan hotel je nudio spas – telefon da taksi i pozovemo.

Ponovo Jovana – ovog puta sa hotelskog telefona. I ovog puta taksi – zauzeto. Pomislih na trenutak da sam u sred sredine Čačka. Najpre zbog toga što, kad je kiša, brojevi taksi prevoznika su listom  zauzeti. Zatim, u Krakovu, baš kao ni u Čačku, niste mogli, dok je padala kiša, pronaći nijedan jedini slobodan taksi. Svaki je ponekoga vozio. Ostalo je da proverimo kako radi pretpostavka da će taksija biti kad prestane kiša (ako ikad prestane – ličilo je da je ušla u perpetuum-mobilae režim). Kao što je, opet, u Čačku slučaj. Objektivno, imali smo dva pametna i jedan izbor koji nije pametan – da krenemo dalje po svaku cenu. Dva pametna – policija i čekanje da kiša stane. Nekako se, valjda, ljudi refleksno klanjaju policije, osim u najnužnijim prilikama…

Šta čoveka, ipak, čini nešto višim bićem od životinja je to što će i u nemogućim uslovima očekivati ono što želi (ma koliko to zaista bilo nemoguće). I ja i Jovaan bili smo uporni u mahanju svakom taksisti našeg taksi-prevoznika da stane.

Čini mi se da je bilo kao na prekidač. Kao domino efekat. Kiša je stala “na jedan”. Kao kad me iznenadni glas trgne iz dubokih misli. Teško mi je da kažem da li sam primetio da je nema, pa sam primetio taksiste, ili sam primetio taksiste, pa ustanovio da je kiše prestala. Samo je odjednom više nije bilo. I čim je prestala, stao je jedan od taksija. Naš.

Jovana je „sa bankom“ sedela na zadnjem sedištu. Ja napred, desno od vozača. Majstor je, izgleda bio zanatlija svog posla. Sve na svom mestu, osim cigarete u ustima (Bogu hvala). A mesto u svakom taksiju ima muzika. Ovaj majstor je ne krije. Čujmo šta to svira – što ja i inače radim u svakoj novoj sredini, kad „skinem“ jene sopstvene zvukove.

Neverica  – „Guns N Roses“ – „Don’t Cry“. Ima frekvencija na kojima moje sestričine i ja zajednički komunicirfamo. „Gunsi“ su nam azbuka sporazumevanja. Ali, kako nas je pronašla čak u Krakovu! I Jovana i ja oduševljeni. Komentarišemo. Vozač pokazuje da nije baš samo zanatlija. Milo mu što vidi da nam se sviđa muzika. Znači – njegova je, nije radio.

„Filmski grad“ je to gde je trebalo da nas dovede taksista. Poverenje koje sam imao u Jovanu najbolje prikazuje moje pitanje: „Ide li ovaj kuda treba?“ Išao je.

Kad je Sreća već bila tako izdašna, nije valjalo ljutiti je. Štaviše, našeg spasitelja smo častili nekom kintom. Nadalje, u cilju neljućenja Sreće, postupali smo po svim pravilima onih koji gostuju. Dokumenta, ključ, soba.

Tek u sobi smo našem vojnički ustrojenom ponašanju komandovali  voljno. Neverica još jednom, uzbuđenje i olakšanje što smo tu. Kao da smo upravo došli sa projekcije filma koji kao da se dešavao nama lično.