Oznake
Danas kažem kako čovek treba da uči na svakom mestu, u svakoj prilici; kad god mu se prilika ukaže. Danas kažem sa već golemim životnim stažom, u godinama kada ili ste to već radili, ili ove rečenice ne smete da se setite, jer ćete znati da ste promašili priliku za učenje. E ja nisam propustio. A bilo je raznih škola koje su to bile, a da nisu ni znale. Kao što, verovatno, u slučaju dece posebno, i ne znaju da su škole. Ili su čekale svoj dan da ih kao škole prepoznamo.
Jedna od veoma tajnovitih šklola bila je svoj deci verovatno prva zanimljiva audo-vizuelna forma – reklame. Gledaš prave, za razliku od crtanih ljudi, brze, kratke, ciljane poruke, brze dijaloge, neretko duhovite… I upijaš. Ne shvatajući, počneš i da učiš: šta se reklamira, gde se pravi to što se reklamira… I možeš da nabrojiš, ako ti treba. Znanje se sleže, opet hteli mi to ili ne. I ušuškava se negde u glavi. I čeka da bude “uvedeno u igru”. Danas znam mnoge klince koji bi me pitali: “A za šta nam ovo treba?” (misleći, valjda, da sa tako malo godina već “osećaju besmisao nepotrebnog znanja”). Ne dozovljavam takva pitanja, kad je znanje u pitanju. Ne postoje nepotrebna znanja. Ja sam porastao sa ovom, hajmo reći – doktrinom.
Kao neko ko je učio i iz reklama, kao neko ko je, u međuvremenu, odrastao i sa saznanjem da nam TV i te kako kreira i ponašanje i jezik i pogled na svet, gledam današnje reklame. Da vidim ima li danas te edukatiuvne crte, koja se ispostavila kao postojeća kad sam ja bio klinac. Ne samo zbog činjenice da bi, da sam bio vredan, danas bio ogrezao u roditeljstvu, već i zato što i ja vršim jedan vid edukacije klinaca. Kod jedne reklame sam se žestoko usprotivio, negodovao gde god nisam sam i gde negodovanje ne bi bilo “sebi u bradu” zbog onoga što sam čuo. Zaista – prešla voda preko poda.
To je ona reklama u kojoj gospodin radi domaći sa sinom, a mali ga pita za pomoć: ako jedan primerak robe košta ovoliko novaca, koliko košta druga količina iste robe? Dečak daje pravi odgovor, ali otac ga ispravi logikom koja nije matematička, već trgovačka – kupi se više robe, jer za veću količinu, cena po jedinici robe je manja. Povrh svega, reklama se završava rečenicom začuđenog oca: “Ko vam sastavlja te zadatke?”
Reklama, osim poruke da se za više komada plaća manja cena po jednom komadu, sve ostalo što je poručila je u najmanju ruku sramota. Ne bih smeo da zamislim nijednog od klinaca koje znam da iz ove reklame izvuče pouke. I da se, na kraju, zapita: “Pa, da li ovi moji nastavnici išta znaju?!” Vođen, naravno, očevim čuđenjem u reklami. A kako deca i da ne pitaju, kad im “nekonvencionalno obrazovanje”, koje je nekada takođe bilo neupitne istinitosti, kaže da su im nastavnici u najmanju ruku čudni?!
“Znaju deca šta je šala – ne preteruj!” U redu je šala. I neka bude da deca znaju, ali ovde je pitanje: “Na šta sve ložimo?” Šta je to što smo spremniu da bacimo u vatru da bi gorela (šta da stasvimo u reklamu da bi donela profit)? Pa, ne baca se baš sve. Ako nema edukativnu crtu – jer ne mora da ima – reklama ne sme da se podsmeva znanju.
To je nekad izgledalo ovako:
Svi mi đaci bismo voleli da nešto “ne moramo da učimo”. Da smo već naučili negde, pa da odmaramo dok drugi uče, ili da se pravimo važni kako to mi već znamo (u školi si, ipak, “najveći baja” kad nešto znaš što drugi ne znaju). Kad sam bio osmi osnovne, bila je, iz geografije, oblast “Industrija Jugoslavije”. Gde se šta proizvodi. “Ovo ima sve da znam – neću morati da učim”. I zaista, sve sam znao: “Zlatara Majdanpek”, “Zlatarna Celje”, “Merima” Kruševac, “Flora” Bečej… Gradivo je, naravno, naučeno gledajući reklame. I to da je učeno – učeno nije. Nego se nakupljalo. Kao kad kisneš, pa upijaš vodu – upijaš je jer si na kiši, a ne zato što tako hoćeš. Danas bi neko, kome se ovo što pišem ne sviđa, pitao: “A šta ti danas od svega toga radi?” Pa, nije bitno radi li danas ili ne – ono što jeste bitno je znanje koje je skupljeno na način na koji je skupljeno, što je poslužilo kad je trebalo da posluži. Što je bilo relevantno. Što nije moralo da ide pred “Sud istinitosti”. A i nije tema radi li ili ne, nego tako… Ljudi kad se sa nečim ne slažu, ne biraju način da oponiraju, skrenu temu, sapletu govornika… A svestan sam koliko je sfera života vezano baš za reklamu.
Zamišljam sebe da sam u osnovačko-srednjoškolskom uzrastu u ovakvom vremenu. Malom detetu, detetu u procesu učenja, ne smete dirati logiku. Njeno formiranje. Logika je kao dubak za bebe – konstrukcija za buduće rezonovanje. I ne postoji izuzetak koji će dati dopuštenje da se pita: “Ko vam sastavlja te zadatke?” Meni se “izuzeci koji potvrđuju pravilo” nešto baš ne sviđaju mnogo. Posebno zbog činjenice da svako pomeranje od ustanovljenog pravila možete krstiti “izuzetkom bez koga pravilo ne bi moglo da postoji”. Ja sam osetljiv na “iskakanja iz koloseka”. Na: “to je ovako, ali u određenim slučajevima…”
Naravno, život nas izvežba na iskakanja, ali da li mora da nas nauči i tome da oni koji nas uče ponekad to ne rade kako treba? Ne treba. Nije sve za tržnicu.
Sluh Za Duh 